Početak srpskog novinarstva nije vezan za Beograd, niti za Kragujevac, već za tadašnji evropski centar – Beč. Upravo tamo, 1813. godine, među stranicama lista „Novina srbskih iz carstvujuščeg grada Vijene“, rođena je ideja da jedan narod dobije svoj glas u štampi. Iza tog poduhvata stajala su dva mlada studenta medicine – Dimitrije Davidović i Dimitrije Frušić, nesvesni da pokreću nešto što će prerasti u početak jedne epohe.
Njihove novine ubrzo su postale središte književnog života Srba. Kroz rubrike posvećene književnosti i društvu, ali i kroz almanah „Zabavnik“, koji je Davidović uređivao i objavljivao između 1815. i 1821. godine, oblikovan je kulturni prostor jednog naroda koji još nije imao svoju državu. Ipak, putevi dvojice osnivača ubrzo su se razišli. Frušić se vratio medicini, dok je Davidović ostao veran reči.
Vođen uverenjem da Srbi moraju imati svoje novine, Davidović je uložio sve što je imao, čak i miraze svojih supruga, kako bi pokrenuo štampariju. Cena tog idealizma bila je visoka, a dugovi i lični krah pratili su ga do kraja života. Upravo ti razlozi, verovatno, doveli su ga nazad u Srbiju, gde će njegova misija dobiti novu dimenziju.
Tek 1834. godine novinarstvo stiže „kući“. U Kragujevcu počinju da izlaze „Novine srbske“, ponovo pod Davidovićevim uredništvom. Bio je to trenutak kada štampa prestaje da bude glas iz dijaspore i postaje deo državnog i društvenog života Srbije koja se ubrzano menja.
Iako je zvanično završio samo osnovno obrazovanje, Dimitrije Davidović bio je obrazovan čovek. Studirao je medicinu u Beču i Pešti, ali je studije napustio i u potpunosti se posvetio novinarstvu. Kao knežev sekretar, političar i diplomata, bio je blizak saradnik Miloš Obrenović i jedan od ljudi koji su razumeli snagu reči u društvu koje se tek budilo iz dugog istorijskog sna. Tvorac je Sretenjskog ustava u kome se ogleda njegovo verovanje u slobodu, prava i ograničenu vlast, ideje koje su se nazirale i na stranicama njegovih novina.
Ali upravo tu počinje i sukob. Dok je Davidović želeo list koji će informisati i kritikovati, vlast je u novinama videla sredstvo kontrole. Cenzura, nezadovoljstvo zbog tekstova i ograničavanje slobode govora ubrzo su ga udaljili iz javnog života. Najpre je smenjen sa mesta urednika, a potom i sa ministarske funkcije.
Ostatak života proveo je u senci, razočaran i bolestan. Preminuo je 7. aprila 1838. godine u Smederevu, gotovo zaboravljen. Paradoksalno, „Novine srbske“, list kojem je posvetio deo života, nisu zabeležile njegovu smrt. Na njegovom grobu ostala je jednostavna poruka: „Dimitrije Davidović sav Srbin“. Ipak, novine koje je pokrenuo žive i danas u Republici Srbiji pod imenom „Službeni glasnik”.
Priča o Dimitriju Davidoviću nije samo priča o počecima novinarstva, već i o njegovoj suštini. Između želje da se javnost informiše i pritisaka vlasti, između ideala i stvarnosti, novinari su i tada hodali po tankoj liniji. Oni koji su verovali u slobodnu reč često su plaćali visoku cenu – bez sigurnosti, bez zaštite, a neretko i bez priznanja.
Zato početak srpskog novinarstva nije samo istorijska činjenica. To je priča o borbi koja traje i danas, borbi da novinarstvo ostane ono što mora biti, slobodan glas javnosti i čuvar istine.
