Postoji nešto fascinantno u Srbiji. Ne, nije ekonomija, nisu institucije, nije ni demokratija kojom pojedini toliko vole da mašu. Fascinantna je matematika. To je posebna disciplina, domaća proizvodnja, prilagođena potrebama trenutka. U toj matematici broj ljudi ne zavisi od toga koliko ih je stvarno na ulici, već od toga koliko vlast želi da ih vidi.
Tako je direktor policije Dragan Vasiljević izjavio da je na protestu „Ti i ja, Slavija“ bilo prisutno 34.300 građana. Sa druge strane, Arhiv javnih skupova procenio je da se okupilo između 180 i 190 hiljada ljudi, uz ocenu da je to bio drugi najveći protest u Srbiji od pada Miloševića.
Dakle, negde je nestalo više od 150.000 ljudi.
I sada ostaje pitanje, gde? Jesu li skrenuli u neku sporednu ulicu? Otišli na kafu? Nestali u vazduhu? Ili se jednostavno radi o dobro poznatoj disciplini umanjivanja stvarnosti?
Jer nije ovo prvi put. Gotovo po pravilu, kada građani izađu na ulice u velikom broju, kreće ista predstava. Najpre brojke. Zatim kamere. Onda kreću snimci iz uglova gde ima najmanje ljudi, kadar iz bočne ulice, zumirana raskrsnica, pet metara praznog prostora koji treba da postanu dokaz da „nije bilo ništa posebno“.
Ako bi neko gledao samo pojedine prorežimske medije, mogao bi da pomisli da su ljudi na Slaviji stajali sa dva metra razmaka jedni od drugih i da su slučajno zalutali na skup.
Možda je upravo tu suština problema. Nije vlast godinama gradila sistem u kojem je važno koliko ljudi zaista ima, već sistem u kojem je važno ko broji.
A stvarnost je, kao i obično, nezgodna stvar. Ona se teško uklapa u unapred napisane scenarije.
Najzanimljivije je što niko više ni ne pokušava da bude ubedljiv. Kao da više nije važno da li će neko poverovati, dovoljno je samo da se poruka neprestano ponavlja. Nije bilo mnogo ljudi. Nije bilo energije. Protest je bio „isprazan“. Ništa novo, ništa važno.
I dok se govori o „beznačajnoj brojci“, ljudi se sećaju onoga što su videli svojim očima, štandova na kojima su se štampale majice „Studenti pobeđuju“, muzike, gužve, poznatih lica, deke Veroljuba koji je sa svojih 90 godina uspeo da bude na nekoliko lokacija i da bude dočekan kao pobednik.
Teško je ubediti ljude da ono čemu su prisustvovali nije postojalo. Videli su to i oni sa skupa u Pionirskom parku, koji se ponavlja kao obrazac u kojem gotovo svaka studentska akcija istog dana dobije svoj politički pandan.
Međutim, postoji jedna stvar koja se ne može kopirati iz tuđeg koncepta – ljudi koji dolaze svojom voljom. Možda baš zato nakon svakog velikog protesta počinje dobro poznata igra sa brojkama.
Kroz objektiv našeg fotoreportera Matije Božanića ostavljamo vam ono što brojke, saopštenja i televizijski kadrovi često pokušavaju da prekroje – prizore sa lica mesta.
