Petodnevna poseta predsednika Srbije Aleksandra Vučića Kini u domaćim režimskim medijima predstavljena je kao istorijski uspeh i dokaz posebnog odnosa Beograda i Pekinga. Danima su građani Srbije gledali svečane ceremonije, ordenje, poruke o „čeličnom prijateljstvu“, kadrove sa Kineskog zida i spektakularno režirane televizijske prenose.
Međutim, iza medijskog spektakla ostaje mnogo važnije pitanje: šta Srbija zaista dobija iz ovog odnosa, a šta dugoročno gubi?
Protokol koji otkriva stvarne odnose
U domaćoj javnosti pokušava se stvoriti utisak da Srbija u očima Kine ima status globalno važnog partnera. Ipak, diplomatski protokol velikih sila često mnogo jasnije od političkih izjava pokazuje realno mesto svake države.
Dok kineski državni vrh svetske lidere prati i tokom neformalnih aktivnosti, predsednika Srbije su na aerodromu dočekivali predstavnici ministarstava i lokalni funkcioneri, dok je najviši kineski vrh bio rezervisan isključivo za formalne sastanke u Velikoj dvorani naroda.
To ne znači da Kina nema interes za Srbiju. Naprotiv. Ali taj interes pre svega je ekonomski i geopolitički, a ne emotivan i „bratski“, kako se predstavlja domaćoj javnosti.
Ordenje kao politički marketing
Posebnu pažnju izazvalo je uručenje visokog kineskog odlikovanja Aleksandru Vučiću. Režimski mediji to su predstavili kao dokaz velikog ličnog ugleda i posebnog poštovanja koje predsednik Srbije uživa u Pekingu.
Međutim, u politici velikih sila ordenje nije stvar emocija, već interesa. Kina, kao i Rusija ranije, dobro zna koliku političku težinu u Srbiji ima podrška moćnih svetskih lidera. Takva odlikovanja postaju sredstvo unutrašnjeg političkog marketinga – poruka biračima da „velike sile stoje iza vlasti“, pa samim tim i da su kritike vlasti navodno neosnovane.
Sličan scenario Srbija je već videla prilikom dodele ruskog Ordena Aleksandra Nevskog 2019. godine. Danas se isti model ponavlja sa Kinom.
Krediti koje će otplaćivati građani Srbije
Najveći problem u odnosima Srbije i Kine nije sama saradnja, već model po kojem se ona sprovodi.
Vlast u Srbiji kineske projekte predstavlja kao dokaz ekonomskog preporoda, ali se prećutkuje suština: većina tih projekata finansira se kreditima koje Srbija uzima od kineskih državnih banaka i koje će decenijama otplaćivati građani Srbije.
Istovremeno, najveći deo tog novca vraća se nazad u Kinu:
- poslove dobijaju kineske kompanije,
- koristi se kineska oprema i tehnologija,
- veliki deo materijala dolazi iz Kine,
- a često i deo radne snage.
Drugim rečima, Srbija se zadužuje, a Kina kroz te kredite razvija sopstvenu privredu i širi svoj politički uticaj.
Putevi, pruge i fabrike ne grade se besplatno niti iz „bratske ljubavi“. Grade se uz kamate, političke ustupke i dugoročno vezivanje države za interese velikih sila.
Bez tendera, bez kontrole, bez odgovornosti
Posebno opasan deo čitavog modela jeste što se mnogi poslovi sa kineskim kompanijama realizuju kroz direktne dogovore, uz zaobilaženje standardnih procedura javnih nabavki i smanjenu kontrolu javnosti.
Umesto konkurencije i transparentnosti, građanima se nudi politički marketing i priča o „istorijskom prijateljstvu“.
Tako Srbija postepeno ulazi u model u kojem državne institucije postaju sve slabije, a najvažniji poslovi zavise od dogovora političkog vrha i stranih centara moći.
Cena koju plaćaju obični ljudi
Dok vlast govori o milijardama investicija, građani u pojedinim delovima Srbije sve češće govore o zagađenom vazduhu, uništenim rekama, zemljištu i prirodi.
U Boru, Smederevu i drugim industrijskim sredinama ljudi ne žive od televizijskih spektakala i državničkih fotografija, već dišu vazduh koji je često zagađen i žive sa posledicama industrijskih projekata koji se pravdaju „razvojem“.
Problem nije samo u ekologiji. Problem je u tome što Srbija sve više prihvata model u kojem se prirodni resursi, infrastruktura i strateški sektori stavljaju u funkciju tuđih interesa, dok građanima ostaju dugovi, zagađenje i zavisnost.
Kina ima svoj interes — pitanje je da li Srbija ima svoj
Kina u Srbiju nije došla iz ljubavi, već iz interesa. To je potpuno normalno u međunarodnoj politici. Svaka velika sila gleda sopstveni interes.
Problem nastaje onda kada vlast u Srbiji tuđi interes predstavlja kao nacionalni spas i kada se svaki strani kredit, svako ordenje i svaka fotografija sa svetskim liderima prodaju narodu kao dokaz istorijskog uspeha.
Pravo pitanje zato nije da li Srbija treba da sarađuje sa Kinom, jer svakako treba, već da li iz te saradnje izlazi jača i nezavisnija ili sve zaduženija, zagađenija i politički zavisnija država.
Autor: Miroslav Vujanić
