Postoje mladi ljudi koje je teško opisati jednom rečju. Ne zato što rade mnogo stvari, već zato što svemu što rade pristupaju sa istom dozom radoznalosti, posvećenosti i želje da razumeju svet oko sebe. Takva je i Dina Ilić, mlada Kraljevčanka koja će od septembra biti učenica četvrtog razreda specijalizovanog matematičkog odeljenja Gimnazije Kraljevo.
Naš susret dogodio se sasvim slučajno, uoči 13. ANFITeatra. Plan je bio da razgovaramo o njenom iskustvu u GRUPA GRUPI, ali kako je razgovor odmicao, postajalo je jasno da je pozorište samo jedna stanica na mnogo širem putovanju. Pred nama se otvarala priča o mladoj osobi koja jednako voli nauku i umetnost, koja uči kako da razume ljude, ali i kako da razume prirodu. Priča koja podseća da Kraljevo ima mnogo mladih ljudi o kojima se retko govori, a koji svojim radom i talentom zaslužuju da se njihov glas čuje.
Sve je počelo sasvim spontano.
– Članica GRUPA GRUPE sam postala u septembru prošle godine. Sasvim slučajno sam videla da upisuju nove članove, pa sam pomislila: „Zašto da ne probam i ovo?“. Sećam se da sam kasnila na taj prvi čas, a sama činjenica da dolazim u tu nepoznatu sredinu me je plašila, pa još i kasnim. Međutim, kada sam stigla, videla sam da se većina ljudi poznaje odavno. Bilo je nas petoro novih, ali su nas oni prihvatili kao da smo oduvek bili tu sa njima – priseća se Dina.
Kaže da još nije prošla ceo proces oslobađanja kroz koji prolazi svaki glumac, ali jednu lekciju iz GRUPA GRUPE nosi sa sobom svakog dana.
– Prva lekcija i zadatak koji nam je dao Vladan Slavković bio je da posmatramo druge, jer se odatle mnogo uči. Od tada, kada hodam gradom, ne gledam više u pod ili u nebo, već posmatram ljude. Primećujem njihovu gestikulaciju i razmišljam: „Šta im se dogodilo? Kako su proveli dan?“. Za svakog od njih može da se napravi posebna priča, naravno neka fikcija. Odatle crpim inspiraciju za buduće likove. Čak sam u nekim predstavama počela da prepoznajem ljude iz grada od kojih su glumci „uzimali“ određene karaktere – priča ona.
Iz njenog odgovora jasno je da je GRUPA GRUPA za Dinu mnogo više od mesta na kojem se uči gluma. Naučila je da zastane, posmatra i pokuša da razume ljude oko sebe.
Glumu danas vidi kao hobi, ali vrata ne zatvara.
– Nikad se ne zna. Možda na kraju četvrte godine izađem i na prijemni na Fakultetu dramskih umetnosti – kaže uz osmeh.
Ipak, njena najveća ljubav je biomedicina.
Još od osmog razreda polaznica je programa Biomedicine za srednjoškolce u Istraživačkoj stanici Petnica. Ove godine, kao starija polaznica, pozvana je na letnji seminar gde će predstaviti projekat „Mehanizam analgetičkog svojstva kalmanola“.
– Bila sam inspirisana jednim radom koji sam pronašla, a koji govori o testiranju kalmanola, jedinjenja koje deluje kao analgetik. Testiranje je rađeno na miševima. Pokazao se boljim od nekih analgetika koji su danas u upotrebi, a pritom je fitohemikalija, što znači da potiče iz biljke i postoji manja verovatnoća za neželjene efekte nego kod sintetičkih analgetika. Međutim, njegov mehanizam delovanja nikada nije razjašnjen. Ja ću pokušati da bioinformatičkim putem, pomoću različitih programa, pronađem taj mehanizam. Naravno, to ne znači da će rezultat biti konačan, jer bi sve moralo da se potvrdi laboratorijskim analizama, ali može da pruži veoma dobru osnovu za dalja istraživanja – objašnjava Dina.
Ono što posebno privlači pažnju nije samo tema koju je odabrala, već način na koji o njoj govori. Bez velikih reči i potrebe da impresionira, sa jasnom svešću da svako istraživanje ima svoja ograničenja i da svaki zaključak mora biti potvrđen. Upravo takav pristup najbolje govori o ozbiljnosti sa kojom Dina ulazi u svet nauke.
Na projektu radi sa saradnicima i mentorima – studentima koji učestvuju na letnjim seminarima u Petnici. Upravo tamo, kaže, shvatila je koliko različitost može da bude bogatstvo.
– U Petnicu dolaze moji vršnjaci i saradnici iz različitih krajeva Srbije i svaki put doživim mali kulturni šok. Svi imamo različite akcente, koristimo različite reči i izraze. To mi je uvek zanimljivo i lepo iskustvo – priča.
Posebno ceni rad sa mentorima.
– Verujem da od nekoga iz svoje okoline ne bih mogla toliko da naučim kao od ljudi koji se time svakodnevno bave, koji studiraju i imaju praktično iskustvo – istakla je.
Specijalizovano matematičko odeljenje Gimnazije Kraljevo upisala je nakon šestog razreda osnovne škole. Iako je u početku bila u dilemi da li je napravila pravi izbor, već tokom prvih meseci nastave shvatila je da jeste. Kaže da su tome u velikoj meri doprineli profesori koji su, osim znanja, pokazali i mnogo razumevanja i spremnosti da učenicima pruže podršku.
– Razmišljala sam da upišem prirodni smer zbog biologije i hemije, jer volim medicinu. Na kraju sam izabrala specijalizovano matematičko odeljenje i veoma sam zadovoljna tom odlukom. Mislim da će mi znanje koje sam stekla mnogo značiti na fakultetu, jer smo obrađivali gradivo koje druga odeljenja nemaju – kaže ona.
Kao i mnogi mladi ljudi, volela bi da osnovne studije nastavi u inostranstvu. Ne zbog toga što želi da ode, već zato što veruje da bi tamo stekla nova znanja, iskustva i prilike.
Ali ono što posebno izdvaja Dinu jeste odgovor na pitanje gde sebe vidi posle toga.
– Nakon studiranja volela bih da se vratim ovde. Potrebne su mnoge promene koje treba da se dese i koje su danas očiglednije nego ikada. Uprkos svemu, mi imamo divne porodične običaje i tradiciju koje treba da čuvamo, jer su deo našeg identiteta. Uvek se obradujem porodičnim okupljanjima kada vidim rođake koje ne viđam često – naglašava.
Priča o Dini mnogo je veća od niza uspeha koje je do sada ostvarila. Ona je podsetnik da u Kraljevu odrastaju mladi ljudi koji ne čekaju da im neko pokaže put, već ga sami pronalaze. Ljudi koji ne pristaju na površne odgovore, koji žele da razumeju svet i da svojim znanjem i radom ostave trag.
Dinin odgovor „Zašto da ne probam?“ možda najbolje opisuje način na koji ova generacija mladih pristupa izazovima. Ne polaze od prepreke, već od mogućnosti. Ne čekaju da budu potpuno spremni da bi pokušali, već kroz iskustva grade svoje znanje i sigurnost. Upravo zato rubrika „Glas mladih“ postoji da njihovim pričama damo prostor koji zaslužuju i podsetimo da mladi nisu samo budućnost o kojoj govorimo, već ljudi od kojih možemo učiti i danas.
